Бранко Миљуш

Бранко Миљуш

Координатор сектора ресорних одбора

Бранко Миљуш је рођен 02. јануара 1972. године у Сарајеву где је завршио основну школу и математичку гимназију. На Економском факултету, Универзитета у Београду стекао је звање дипломирани економиста. Поред тога завршио је и Факултету за Интернационални менаџмент у Паризу смер маркетинг и комуникације и има звање дипломираног менаджера (Bachelor of business administration).

Прва је генерација студената постдипломских студија које организују Економски факултет Беогард у сарадњи са HEC-ом (Ecole des Hautes Etudes Commerciales) из Париза.

Након студија запошљава се у Аутокомерцу, генералном заступнику за WВ и Ауди прво на пословима продаје. После тога постаје сувласник предузећа МЕТРОПОЛИС, једног од два највећа оутдоор провајдера на Балкану, које је пословало у систему ИНОВА КАПИТАЛ ГРУПЕ где је обављао функције директора развоја и генералног директора. Радио је као генерални директор у издавачкој кући Пресс Публисхинг груоп где је учествовао у оснивању магазина “Недељник”. У компанији “АМГ” која је издавала часописе “Њусвика”, “Национална географије”, “Ела”, “Фајненшл тајмса”, “Космополитан” био је директор продаје и маркетинга. Оснивач је часописа “Национална пословна ревија” и њен први главни и одговорни уредник. Као новинар и публициста писао је за дневни лист “Пресс”, магазин “Недељник”, “Табу магазине”, “Водич за живот”, “Контакт магазине” у коме је био и уредник.

Један је од оснивача Асоцијације оутдор провајдера, некадашњи члан Управног одбора Асоцијације штампаних медија. Један је од аутора документарног филма “7”, као и филма о настанку СНС у продукцији ТВ Шабац.

Миљуш је био члан општинског већа Градске општине Стари град када је она била једина опозициона општина у Београду и једна од три у Србији. Остаће забележено да је уз подршку општине Златко Паковић направио позоришну представу “Vox Dei”.

Говори енглески и француски језик

Ожењен је супругом Софијом и поносни је тата Гаврила и Луке.

„Политиком се бавим са идејом да једном заувек решимо проблеме који нас као друштво исцрпљују више од три деценије. Верујем да наша генерација има историјску обавезу да плати грешке оних који су доносили одлуке пре нас и прекине праксу која подразумева да проблеме решавамо тако што ми задужујемо оне који долазе после нас.

Верујем да је то могуће ако схватимо да сви у Србији али и на целом Балкану и у Европи имамо много више ствари које нас повезују, него оних које нас деле. Ако ништа сви желимо да наша деца живе боље него што живимо ми.

Ако пођемо од те заједничке идеје свесни чињенице да је човек створио све проблеме, па их само он може решити онда је јасно да дијалог нема алтернативу и да само енергизовањем огромних делова друштва које треба да креирају промене уз сарадњу са онима поред којих живимо и оних са којима желимо да живимо у заједницама можемо од Србије направити земљу из које се не бежи ни трбухом за крухом ни мозгом за достојанством“