"Ja glumim za Oskara!" Autorski tekst Radeta Kneževića (SSP Blace)

Glumac, amater, epizosista, mali epizodista, jedino ne volim kad mi kažu naturščik, jer ja glumim kao pravi glumac. Ruku na srce, jesam dobar. Međutim, dosad sam igrao samo u nekoliko mračnih horor filmova.

Prvu ulogu koju sam dobio bio je neki visokobudžetski film sa mnogo statista dovedenih sa svih strana. To su bile kolone autobusa sa statistima čak i sa Kosova. Moja uloga, mala, bez reči ali pokazao sam sav svoj raskošni talenat. Kišno veče, mnogo ljudi sa kišobranima haotično se kreću tamo, ovamo, prema nekoj bini a većina trči prema autobusima. Ja u prvom redu pored bine, digao glavu i dostojanstveno gledam napred. Mlaz vode sa komšijinog kišobrana pada mi pravo za vrat i niz leđa naniže. Ništa me neće pokolebati, kamera je ispred mene i na mom licu može se videti da sam srećan i zadovoljan sa onim što vidim i čujem sa bine. Ode kamera a ja ovom iza mene sve po spisku i gaće mi mokre pa trk nazad u autobus. Film je doživeo katastrofu ali ja sam glumio za Oskara.

Onomad se snimao još jedan horor u Beogrdu. Scena je bila nameštena u Beogradskoj areni. Doveli neke statiste iz inostranstva, iz Bosne, kao da im mi nismo dovoljni. A oni, jadni, se pogubiše po setu pa ih jedva skupiše da ih vrate u autobuse. Mi južnjaci smo mnogo bolji a ne tražimo ni devizne honorare. Zato sam malo ljut na producente jer možda je ta ulogica mogla da bude jezičak na vagi da dobijem Oskara.

Onda je došla serija, snimana je na suvome a moja uloga je imala i tekst. Pet dana sam vežbao izgovor da se ne primeti moj Blački, južnjački naglasak. Bio sam ponosan, jer je neko video da sam prvu ulogu odigrao odlično pa sam ponovo angažovan. Scena je bila jednostavna, ulaz u neku zgradu u Beogradu, ništa posebno. Koleginica i ja kao nešto pričamo ispred vrata pa kad neko od stanara uđe ja zadržim vrata i mi uđemo unutra. Zvonimo na prva vrata a moja replika je „Dobro veče, mi smo iz...“ glumac iz Beograda uz salvu psovki mi kao udara šamar. Kao i uvek, Beograđani preglumljuju pa mi ovaj udari šamarčinu, uvo mi zvoni a na obrazu ostadoše svih pet prstiju. To valjda tako treba da bi scena bila uverljiva. Htedoh da mu uzvratim ali to nije po scenariju jer moj lik je ponizan, dobar i treba da izgledamo kao oni... svedoci. Koleginica i ja se okrećemo i lagano izlazimo iz kadra. Pravi horor. E, vala zapamtio sam ti ovo i vratiću ti kad tad. Scenu smo ponavljali mesec dana i uglavnom je bilo kao i prvi put samo bez šamara.

Na filmu i u životu meni je samo Oskar na pameti. Honorar mi je sedamnaest hiljada za mesec snimanja, ali ja samo pomislim na Oskara pa doživim ushićenje i prosvetljenje pa dignem glavu visoko, dostojanstveno, ma za Oskara sve dajem, ma volim ga više od mojih najmilijih. Želim da stanem ispred njega i čvrsto ga zaglim sa obe ruke. Oskar je moj spasitelj, moje sve u životu, za Oskara život dajem.

Dosta mi je ovih filmova strave i užasa, jedva čekam neko bolje i lepše vreme kad će film da bude vedar, svetao, lep, duhovit i da svi uživamo u njemu a ne samo mračni tipovi koji vole horore.

A, ako ne dobijem Oskara za ove moje male uloge, daću mom ljubimcu to ime. Pa gde god da čujem av, av, ja se setim mog Oskara.

Rade Knežević, SSP Blace