Mitrović za NIN: Kraj "zlatnog doba"

Peđa Mitrović, mladi srpski ekonomista, saradnik svetskih međunarodnih finansijskih institucija i generalni sekretar Sranke slobode i pravde, napisao je autorski tekst za novi broj NIN-a, koji prenosimo u celosti.

Pod Sinišom Malim, od 2018. do danas, prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, rast BDP-a zemlje ubrzao je sa 2.4% koliko je iznosio pod ministrom Vujovićem na prosečno 3.5%, stopa nezaposlenosti opala je sa 15.6% na 8.9%, a prosečna plata porasla sa 428 EUR na 644 EUR, vrednost izvedenih građevinskih radova porasla je za 105%, a devizne rezerve su porasle sa 11.2 na 17.3 milijardi evra.

Međutim, iza ovih brojčano boljih performansi srpske privrede, koju vlast brendira kao „zlatno doba“ Srbije vreba velika senka svetske ekonomske krize iz 2008. godine. Naime, svi podaci pokazuju da je u periodu od dolaska gospodina Malog na čelo ministarstva finansija do danas došlo do velikog pregrevanja srpske ekonomije na isti način kao i u periodu pre 2008. godine - izazvanog spoljnim faktorima, koje Vlada ne kontroliše, ali i unutrašnjim velikim greškama u vođenju nacionalne ekonomske politike za koje je upravo odgovorna Vlada. Odnosno, iza „zlatnog doba“ Srbije stoji velika senka lošeg kvaliteta privrednog rasta i velike upitnosti njegove održivosti. Krenimo redom.

Prvo, dodatni zamajac privrednog rast nakon 2018. godine potekao je od jednokratnog rasta potrošnje, a ne od rasta privatnih investicija ili produktivnosti, što direktno ukazuje da se visoke stope rasta u narednom periodu više neće beležiti u Srbiji. To, uostalom, i Svetska banka kaže u svom poslednjem izveštaju. Ovaj rast potrošnje stanovništva, koji je stvorio privid poboljšanja kvaliteta života, potekao je od nekoliko neodrživih faktora. Prvi je veliko povećanje zaduženosti stanovništva, čija ukupna zaduženost sada iznosi 22% BDP-a.

Te 2008. godine, kada su svi ekonomisti upozoravali na neodrživost tadašnjeg modela rasta upravo zbog kredita, iznosila je 15%. Drugi izvor rasta potrošnje su neselektivna davanja države tokom korona krize, kada je država neopravdano potrošila preko 2 milijardi evra više na pomoć onima kojima nije bila potrebna, što se direktno prelilo na tražnju i potrošnju. Treći izvor je nagli rast doznaka 2021. i 2022. zbog otvaranja privreda Evrope nakon korone i dinamiziranja njihove privredne aktivnosti. I četvrti, vlada je tokom celog ovog perioda u kontinuitetu povećavala plate i penzije i preko mogućnosti države.

Drugi razlog su javne investicije. Nakon godina podinvestiranja tokom fiskalne konsolidacije, vlada Siniše Malog je potpuno zaokrenula kurs i naglo povećala javne investicije sa 3% na 8% BDP-a. Investicije su dobre, naročito ako su produktivne, ali ovako naglo povećanje investicija sa sobom nosi veliki broj rizika i problema. Zbog angažovanja operative od strane države, naglo su skočili troškovi izgradnje, što se generalno prelilo i na cene nekretnina.

Drugo, ovako nagli rast investicija nije održiv jer potiče direktno od zaduživanja. Ono je u poslednje dve godine postalo značajno skuplje, zbog čega će nacionalni investicioni program morati da se smanji, što će oboriti rast. Treće, pitanje je opravdanosti svih investicionih projekata koji su se desili. Veliki broj njih je vrlo verovatno neisplativ i u narednim godinama njihovo održavanje predstavljaće čist trošak za državu.

Treći razlog pregrevanja tražnje je neopravdano velika monetarna ekspanzija koja se desila tokom i nakon korone, kada je novčana masa Srbije uvećana za 50%, dok je u Evrozoni ovaj rast bio daleko manji, oko 30%. Monetarna teorija je vrlo precizna – svaki rast novčane mase koji je iznad rasta BDP-a u kraktom roku može podstaći privredni rast, ali će se vrlo brzo kao bumerang vratiti kroz rast cena i smanjen privredni rast.

Posledice ovakve državne politike živimo već danas. Prvo, inflacija se tokom 2021. i 2022. ubrzala i u decembru je već iznosila 15.1%. Iako vlast pokušava da relativizuje ovu inflaciju ratom u Ukrajini i time da ceo svet prolazi kroz inflatornu epizodu, istina je da je uzrok galopirajuće inflacije isključivo pogrešna unutrašnja ekonomska politika koja je prethodno opisana. Štampanje novca i neodrživo podsticanje potrošnje doveli su do pregrevanja agregatne tražnje i rasplamsavanja inflacije sa koju se samo nadamo da će stati 2023, a verovatnije je da njen kraj neće nastupiti pre 2024.

Druga posledica je balon na tržištu nekretnina. Naglo povećanje građevinske aktivnosti države ukombinovano sa rastom plasmana stambenih kredita i priliva stranih investicija doveli su do toga da je Beograd, ali i cela Srbija, doživeo rast cena nekretnina bez presedana čime je izazvana stambena kriza bez presedana. A treća posledica, koja se trenutno samo naslućuje, je recesija čija i verovatnoća dešavanja i dubina rastu kako se godina odmiče.

U svakom pogledu, 2023. će biti godina početka ekonomskih glavobolja. Umesto da se u prethodnim godinama Vlada Srpske napredne stranke fokusirala na popravljanje fundamenata privrednog sistema i tako podstakla priliv novih tehnologija iz inostranstva koje bi povećale produktivnost naših radnika i domaćeg kapitala, našli smo se u situaciji koja u svojim brojnim aspektima izuzetno podseća na onu iz 2008 – pregrejana tražnja, balon na tržištu nekretnina i izvesna recesija. Umesto da smo se bavili suštinom rasta, stvaranja preduslova da on bude dugoročno održiv, vlada se bavila stvaranjem privida privrednog boljitka u cilju maksimizacije svog političkog rezultata. Zato je 2023. u svakom smislu kraj „zlatnog doba“ Srbije.

Peđa Mitrović, generalni sekretar Stranke slobode i pravde