Nikezić: Kako smo šeicima iz Emirata platili da preuzmu najvrednije srpske resurse - Autorski tekst

Deset je godina otkako su Srbija i UAE napravili strateško partnerstvo. Jubilej prolazi tiho. Ima li razloga za slavlje?

Jedno je sigurno. Građani Srbije nemaju šta niti da slave, niti da obeležavaju, pošto Srbija ni sa jednom zemljom na svetu nema tako neravnopravan ekonomski odnos. Tu činjenicu ne ne mogu sakriti nikakvi hvalospevi o arapskim prijateljima, njihovom dobročinstvu i sličnim besmislicama.

 

Piše: Dušan Nikezić

A sve je počelo još početkom 2013. kada je Srbija usvojila zakon o saradnji sa UAE, koji je ovoj zemlji i njenim firmama omogućio povlašćen položaj u poslovanju sa državom i izuzeće od javnih nabavki, na osnovu čega su mimo tendera došle u posed najznačajnijih srpskih resursa u energetici, poljoprivredi, nekretninama i saobraćaju.  

Nakon toga su krenule bombastične najave ulaganja 4 milijarde evra u Mubadalinu fabriku čipova, 3,5 milijarde evra za Beograda na vodi, fabrike avio delova za „Boing“ i „Erbas“, gradnje turističkih kapaciteta i sistema za navodnjavanje koji će povećati naše „prinose za tri, četiri možda i pet puta“ , da će obnoviti zgradu Generalštaba, a od Zvezde napraviti Mančester Siti.

Od svega toga nismo videli ništa. Danas znamo da su arapski investitori za manje od 200 miliona evra postali vlasnici preko 5 odsto ukupne teritorije Beograda, i to ne bilo kojeg zemljišta, već najvrednijeg građevinskog zemljišta u Beogradu na vodi i najvrednijeg poljoprivrednog zemljišta u PKB-u, koje su u proseku platili 116 evra po aru, a što je višestruko manje od tržišne vrednosti. I ne samo to. Preuzeli su i 15.000 hektara uKarađorđevu, Zobnatici i dva poljoprivredna kombinata u Bačkoj, Luku Novi Sad, izgradili najveći vetropark na Balkanu...

Al Abaar, Etihad, Al Rawafed, Al Dahra, Masdar, Mubadala, DP World, Royal Group... Toliko mega projekata, toliko „gejmčejndžera“ kako bi to Vučić narodski rekao, da bi svako s pravom pomislio da su UAE najveći investitor u Srbiji. Međutim, iako je samo u fabriku čipova i Beograd na vodi trebalo da ulože 7,5 milijardi evra, ukupne arapske investicije u poslednjih 10 godina iznose samo 738 miliona evra, što je neuporedivo manje nego Holandija, Austrija, Nemačka, Švajcarska, Francuska, Mađarska, Kina, Rusija...

Da stvar bude gora po Srbiju, skromne investicije nadomestila su ogromna zaduženja. Iako prvo pomislimo na Kinu, kada su u pitanju dugovanja stranim vladama, Srbija danas, od svih zemalja, najviše duguje upravo Emiratima, od kojih je uposlednjih 10 godina pozajmila skoro 3 milijarde evra za popunjavanje rupe u budžetu. Ukupna kamata koju plaćamo za ova zaduženja je blizu 100 miliona evra godišnje, pa je i sa finansijske strane potpuno jasno da će UAE u poslovanju sa Srbijom ostvariti enormnu zaradu. A za tih 100 miliona evra smo svake godine mogli da izgradimo tri klinička centra ili 25 modernih škola.

A zašto baš UAE? Zašto je režim bez bilo kakvih ekonomskih, geostrateških ili istorijskih razloga izabrao baš UAE za povlašćenog partnera. Odgovor je u stvari jednostavan. Emirati su u poslovnom svetu poznati kao off-shore zona, bez poreza na dobit i lična primanja, sa praksom da se ne postavlja previše pitanja o poreklu novca. Upravo to je preporučilo Emirate da postanu omiljena destinacija za novopečene srpske biznismene, a moguće je da je to i osnovni razlog za povlašćeni tretman investicija iz ove zemlje. To je identično kao da je 90-ih sa Kiprom napravljen sporazum o strateškom partnerstvu, kako bi se kiparskim parama iz Miloševićeve ere omogućio povlašćeni tretman u Srbiji.

S druge strane, postavlja se i opravdano pitanje, zašto baš Srbija? Zašto su prebogati Emirati izabrali Srbiju za strateškog partnera u Evropi? I ovde je odgovor jednostavan. Srbija pod vlašću SNS-a ima ono što praktično nema nijedna evropska zemlja, potpunu kontrolu vrha vlasti nad političkim, trgovinskim, investicionim i finansijskim tokovima. Srbija je jedna od najkorumpiranijih zemalja u Evropi, u kojoj istovremeno može sve i sa svima da se radi, i sa Zapadom i sa Istokom, i sa žitom i sa oružjem, i u beloj i u sivoj zoni, a sve pod nadzorom jednog čoveka. I baš zato smo atraktivni za realizaciju raznoraznih dilova, nešto poput Kazablanke početkom ’40-ih godina prošlog veka.    

I već prvi posao, kupoprodaja hotela na Kopaoniku, je bio jasan pokazatelj o kakvoj vrsti međudržavnog aranžmana je reč. Podsećanja radi, Vlada Srbije je kupila bivši hotel Jugobanka za 2,1 milion evra, samo da bi ga odmah preprodala šeiku Muhamed bin Zajed al Nahjanu, za samo 1,5 miliona evra. Nažalost, vreme je pokazalo: koliko je šeik zaista bio zainteresovan za hotel na Kopaoniku, toliko su i arapski biznismeni bili zainteresovani za stvarna ulaganja i razvoj biznisa u Srbiji.

Pa je tako Etihad za 49% vlasništva Er Srbije uplatio 29 miliona evra još tokom 2013. godine, ali je zato u međuvremenu ErSrbiji dao dugoročne kredite vredne 107 miliona evra sa kamatom od 7,64 odsto i provizijom od 6,55 odsto, kao i kratkoročni kredit vredan 35 miliona evra. Dodatno, Er Srbija je Etihadu platila preko 100 miliona evra za razne usluge (zakup i održavanje aviona, obuku posade, zakup slotova...), pa je jasno da je Etihad zahvaljujući kamati i uslugama višestruko naplatio svoj inicijalni ulog i tiho smanjio svoje učešće u vlasništvu.Možda najbolji pokazatelj koliko je jako partnerstvo između ove dve kompanije ili između dve zemlje, je činjenica da ni AirSerbija ni Etihad nemaju direktan let između Srbije i UAE.

BW Capital Investment, većinski vlasnik Beograda na vodi je,umesto najavljenih 3,5 milijardi evra, ukupno uplatio 80 miliona evra, a poslednja uplata od 20 miliona evra bila je još u oktobru 2016. godine. Istovremeno, Beograd na vodi je uzeo zajam od arapskog vlasnika vredan 25 miliona evra i kamatom od 4,75odsto godišnje. Dodatno, Beograd na vodi godišnje plaća skoro 4 miliona evra usluge Eagle Hills Properties i BW CapitalInvestment. Kada i površno pogledamo finansijsko poslovanje, jasno je da su troškovi veštački „naduvani“, kako bi se zarada izvlačila iz firme i umanjila dobit države. Prosto je neverovatno da se u Beogradu na vodi samo jedan stan proda za 2,6 miliona evra, a država Srbija dobije ukupnu dividendu od 3,2 miliona evra u godini za koju kažu da će „ostati upamćena kao zvanično najuspešnija u dosadašnjem poslovanju kompanije“. Arapski partneri su do sad uložili 80 miliona evra i za pet godina već zaradili 112 miliona evra po osnovu vlasništva od 68 odsto i upravljanja firmom. Isplatili su uloženo i sad debelo zarađuju, dok je Srbija uložila 2 milijarde evra i za pet godina zaradila 40 miliona evra po osnovu vlasništva od 32 odsto, što znači da će nam trebati još „samo“ 250 godina da se isplati uloženo. Zato za Arape ovo verovatno jeste „projekat veka“ u koji nisu uneli ni pare, ni posebno znanje, ni tržište, a dobili su većinsko vlasništvo i pravo upravljanja nad ogromnom imovinom, dok je za Srbiju očigledno „šteta veka“, što su očigledno najbolje znali Aleksandar Vučić i Siniša Mali, pa im nije palo na pamet da stave svoj potpis na ugovor.

Praksa nije drugačija ni u ostalim poslovnim poduhvatima arapskih investitora, pa je tako novi vlasnik PKB-a uzeo dugoročan kredit od vlasnika iz UAE vredan 85 miliona evra sa kamatom od 4,5 odsto a u ugovoru sa Al Rawafed-om smo videli da od planiranih 140 miliona evra investicija u 10.400 hektara najkvalitetnijeg zemljišta u Bačkoj, čak 76 miliona je namenjeno za upravljanje, nadzor, marketing, ispitivanja, studije i projekte s dodatnom vrednošću, koji će se vratiti arapskim vlasnicima.  Pri tome su u PKB-u, nekada najvećem poljoprivrednom kombinatu u ovom delu Evrope, ugasili gotovo celokupnu proizvodnju, osim nešto malo krava i proizvodnje lucerke.

Poslednja investicija iz Emirata odnosi se na kupovinu nekoliko regionalnih telekomunikacionih firmi, uključujući i Yettel od strane „Emirates Telecommunication Group“ . Možda na prvi pogled ne deluje značajno što je drugi po veličini telekomunikacioni operator prešao iz čeških u arapske ruke, ali ako znamo koliki značaj dobija prenos medijskih sadržaja u radu telekomunikacionih kompanija, od presudnog značaja je da„prijateljski“ investitor bude partner vlasti u dodatnom jačanju kontrole nad medijima i informacijama koje su dostupne građanima Srbije.

Ulogu UAE u realizaciji projekta EXPO 2027 ćemo tek da vidimo, ali nesumnjivo će biti značajna, naročito ako imamo u vidu da je Dubai organizovao EXPO 2023, pa takva saradnjamože biti predstavljena kao svojevrstan transfer znanja. Zato ne treba da iznenadi da, za milionske iznose i mimo tendera, angažujemo upravo arapske kompanije za upravljanje novim objektima, koje ćemo graditi iz zaduženja od 12 milijardi evra.

Iz svih ovih primera je jasno kako mehanizam sa UAE funkcioniše: vlast im omogući da mimo tendera po povlašćenoj ceni preuzmu najvredniju imovinu, uz javno obećanje velikih investicija. Umesto da investiraju svoja sredstva, firmama daju pozajmice sa visokom kamatom, naplaćuju bezvredne usluge upravljanja i na tome zarađuju mnogo više od inicijalnog uloga.

Iako su svi ovi podaci javno dostupni, vrh vlasti arapske partnere i dalje veliča kao bogove i ponizno zahvaljuje što su baš nas odabrali da nas usreće.

Kako stvari stoje, iza ulaganja iz UAE ne stoji ni arapsko bogatstvo, ni dobročisntvo, ni lično prijateljstvo sa Vučićem, već samo surova računica koja pokazuje da ćemo arapskim investitorima na kraju platiti što su poslali vlasnici naše najvrednije imovine. I još treba da budemo srećni ako su vlasnici zaista Arapi.

Zato se u Srbiji ne slavi desetogodišnjica saradnje. Da li je arapski partneri obeležavaju, ne znam, ali znam da imaju dobre razloge za slavlje.