Puškaš (SSP): Zašto ne čitamo dimne signale sa deponija?

 Katastrofalnim upravljanjem otpadom u Vojvodini imamo sve veće količine smeća, a na deponijama često završava i medicinski, opasni, pa i toksični otpad. I pored plana da se to reši uređenim regionalnim deponijama, stanje na terenu je isto, čak i gore. Regionalne deponije su u raznim fazama izgradnje, a navika da se sve „baci preko ograde” dovela nas je u situaciju da su atari postali prave ekološke bombe koje otkucavaju. 

Posebnu opasnost predstavlja organski otpad, čijim truljenjem nastaje deponijski gas, pretežno metan, koji je i glavni uzrok požara. Umesto da organski otpad pretvaramo u biogoriva, on je stalna opasnost za javno zdravlje, jer se prilikom gorenja mešavine otpada oslobađaju toksične, kancerogene i mutagene materije. Dioksini i furani, kao i PM čestice dokazani su uzročnici niza bolesti, uključujući i razne vrste karcinoma. 

Toksini iz vazduha konstantno zagađuju zemljište na kojem uzgajamo hranu, a posledično dolaze i do vode, te trajno ulaze u lanac ishrane ljudi. Dok se u evropskim zemljama otpad pretvara u sirovine i energente, kod nas je smeće i dalje trajni izvor zagađenja vazduha, zemlje i vode.

 Vatre na deponijama jasni su signali da se otpadom upravlja na pogrešan način. Evropska praksa je primarno odvajanje otpada u domaćinstvima, u nekim zemljama čak i u osam kategorija. Porazan je podatak da se kod nas u proizvodnju vraća samo tri odsto recikliranih materijala, što znači da sve ostalo – umesto da postane profit - nastavlja da nas truje i nepovratno uništava našu životnu sredinu.