SSP Kragujevac: Samo (novi) zakon penzije spasava

Ove godine (sve uz tortu), proslavismo hiljadu dana otkako traju radovi na našoj pijaci, a već naredne, eto nama radosti, uz još veći jubilej i to u celoj Srbiji: deset godina od zakona iz 2014. godine, kojim su „privremeno“ smanjene sve penzije veće od 25.000 dinara, u kojima je uživalo preko 700.000 penzionera, što je trajalo četiri godine, čime je država inkasirala oko 850 miliona evra.

Od tada traje ova igranka bez prestanka i polako, ali sigurno, postalo je izvesno da aktuelnoj vlasti ne pada ni na pamet da vraća svoj dug, smatrajući da je tim ostrašćenim penzionerima sasvim dovoljno što su dobili zahvalnice na kućnu adresu i to lično od Njega.

Oni naivniji verovali su da će se sudovi, a posebno Ustavni sud, umešati u svoj posao, ali ne bi ništa od toga, jer je kod nas sudska vlast tradicionalno poslušna izvršnoj vlasti.

 Čak je ovih dana i Evropski sud za ljudska prava odbio više pojedinačnih tužbi, uz obrazloženje da su vlasti napravile „fer balans između obezbeđivanja finansijske stabilnosti penzijskog sistema i zaštite osnovnih prava penzionera”. Pritom, nisu ni pokušali da objasne kako je to vlast uspela da, zahvaljujući penzionerima, ne samo da otrgnu zemlju sa ivice bankrota, nego da je brzinom munje uvedu u blagostanje, tj. “zlatno doba”, kako vole da se hvale.

Nije uopšte sporno da svaka država ima pravo da u izuzetnim uslovima, sve dok traju vanredne okolnosti (ratno stanje, katastrofalne nepogode, pa eto i kad se nađe na ivici bankrota), posegne za imovinom građana (rekvizicija). Međutim, tada je država dužna da to tretira kao svoj dug i da izda priznanice o tome, da bi ga vraćala, posle prestanka tih okolnosti. Verovali ili ne, još davne 1876. godine, Milan M. Obrenović IV, Zakonom o rekviziciji,  propisao je oštre kazne, kako za neizdavanje pomenute priznanice, tako i za izbegavanje vraćanja oduzete imovine, tretirajući to kao pljačkanje i otimanje.

Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, koji  realizuje isplatu penzija, ima i garanciju države, ako prihodi iz doprinosa osiguranika ne budu dovoljni za isplatu penzija u celosti, da će dodatna sredstva obezbediti iz budžeta, čime to postaje obaveza same države, kao garanta, jer tako piše u. Zakona o PIO “Republika je garant za obaveze fonda za ostvarivanje prava po osnovu obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja (državna garancija)”, član 173.

Problem je što je u Zakonu iz 2014. godine i ključna odredba “Isplate penzija izvršene u skladu sa ovim zakonom smatraju se konačnim” (član 4), na koju nije reagovao Ustavni sud, tako da se tu krug zatvara, tako da postaje jasno da u postojećim okolnostima, nema ništa od vraćanja ovog duga, već da je jedini način donošenje novog zakona, u stilu “klin se klinom izbija”.

Zato je stručni tim Stranke slobode i pravde već pripremio svoj Predlog zakona o vraćanju dela oduzetih penzija i određivanju minimalne penzije, za čije usvajanje očigledno treba sačekati promenu ove vlasti.

P.S. U međuvremenu, eto penzionerima radosti, u vidu “Vodiča za penzionere”, u milion i šesto hiljada primeraka, za bagatelnih 780.000 evra.

Ova vlast nikako da nauči da narodu nisu potrebni ni vodiči, ni goniči, već vlast, koje je taj isti narod ovlastio da mu služi, izvršavajući svoje ustavne i zakonske obaveze.

Todor Rakočević, penzioner, član Gradskog odbora Stranke slobode i pravde Kragujevac