SSP Zemun: Ako ste danas, čitajući vesti, pomislili da je 30. april 1994. godine – u pravu ste

U Prvomajskoj u Zemunu iz automobila su izletela šestorica kapuljaša, letvama izudarali dvojicu jedva punoletnih dečaka i produžili svojim putem. Dečaci su na VMA, kapuljaši u bekstvu. Ne ulazeći u razloge napada, ako ih je uopšte i bilo, da razmotrimo širu sliku.

 U sred dana, u prometnoj ulici nepoznati momci su se osećali dovoljno sigurno i nedodirljivo da se nisu čestito ni krili. Znali su da će neko da ih snimi, nisu skinuli tablice automobila, u nekim momentima na snimcima se vide i lica. Odsustvo straha govori da se ne plaše posledica. Takvo ponašanje svedoči da se nasilnici osećaju bezbedno, da imaju koga da pozovu ako ih policija privede i da će iz svega izaći bez posledica. 

Ako se kriminalci ne plaše, treba li da se plašimo mi?
Gde je za to vreme bila policija? Da li će počinioce pronaći i identifikovati, da li će im biti određen pritvor, da li će odgovarati? Odgovor na sva ova pitanja je uglavnom – možda. Na žalost, u Srbiji večitih devedesetih policija je državni stub na koji se ne bismo oslanjali, hoće da se izmakne kad je najpotrebnija. Osim kad treba štitovima udarati devojke u glavu, mladićima izbijati zube i profesorke bacati na zemlju, onda su uvek na licu mesta.