Vučić nije Srbija i ne smemo dozvoliti da bude - Autorski tekst Marinike Tepić

Ne propagirajte ambis za Srbiju i građane samo da biste kontrirali njemu, iako je iz te pozicije lako, jer za izgovoreno nemate nikakvu odgovornost. Međutim mi, političari, nemamo taj komfor, naročito ako držimo do odgovornosti i suštine politike, ne politikantstva. Iako jeste prekomplikovano.

Deset godina supermen-propagande i prvi-put-u-novijoj-istoriji politike, a paralelno dekomponovanje institucija, instrumentalizacije pravosuđa, dehumanizacije svakog kritičara vlasti. Deset godina pregovora i dogovora o kojima građani Srbije ne znaju ništa. I nije samo KiM u pitanju, već i krediti koji se dogovaraju ličnom pogodbom, naročito sa Kinezima i Arapima, činjenica da će nas režim ove godine zadužiti za još 5 milijardi evra, a račun na kraju dobiti građani.

A onda se dogodi Ukrajina!

Naravno da je preteško posle svega toga napraviti diferencijaciju između Vučića i Srbije. To najbolje znamo mi iz Stranke slobode i pravde, koji smo proživeli pakao od režima, čiji saborci i dalje stradaju kao ovih dana naša Slađana Farkić iz Inđije koja je dobila otkaz u 56. godini života pošto je javno kritikovala vlast, a potom i njen suprug.

Ali Vučić nije Srbija i ne smemo dozvoliti da to bude.

I da, rizično je biti jedini ovako jasan i glasan sa ovim upornim stavom nakon deset godina režima koji je sve devijantnosti sistema i društva doveo do vrhunca.

Ovaj režim nije više funkcionalan, dok su pred Srbijom tri ključna pitanja koja determinišu gde će ona biti, gde ćemo mi kao njeni građani biti – da li ćemo biti deo Evrope kojoj i pripadamo ili ćemo ostati Iran usred Evrope, izolovani i kužni kao pre 30 godina.

I mi zato kažemo – DA i Evropi, DA i ograničenim sankcijama Rusiji, DA i sporazumu sa Prištinom koji ne podrazumeva priznanje nezavisnosti Kosova i saglasnost Srbije za ulazak Kosova u UN. I da, sva tri pitanja smatramo nadstranačkim pitanjima.

Vučić ne može da reši nijedno od njih. I to je sada posle deset godina jasno i njemu i briselskoj administraciji, koja je takođe suodgovorna zbog dugogodišnjeg zatvaranja očiju nad slomom sistema i institucija, pravosuđa, slobode medija i izbora i svih vrednosti na kojima uostalom i počiva Evropska unija i koju smo takođe često zbog toga razočarani kritikovali.

Žalosno je što je i Briselu i Vašingtonu bilo lakše da razgovaraju sa jednim čovekom, sa proevropskom opozicijom tek retko i reda radi. A onda je Ukrajina suočila i Brisel i SAD sa posledicom da taj jedan čovek, u novonastalim okolnostima, ne vlada više situacijom, da je desedogodišnja antizapadna kampanja učinila svoje, da su ekstremi koje je sam hranio pokidali povoce, a od sistema i demokratije ostalo ništa.

I dokle smo došli? Da ako mi iz Stranke slobode i pravde kažemo – hajde, uvedite bar delimične sankcije Rusiji da Srbija ne bi trpela još veću štetu, nastavite dijalog sa Prištinom i dajte da svi zajedno nađemo okvir za konsenzus i sporazum, u suprotnom ćete celu državu i ljude uvesti u izolaciju – i ako sve ovo urade što tražimo, mi onda treba da kažemo – e, pa ne, mi smo sada protiv, jer smo protiv Vučića?!

Kako da budemo protiv sopstvene politike?! Ili treba da napustimo politiku ako vlast prihvati naše predloge?! I kako je moguće da zbog toga neko ko se predstavlja kao politikolog spinuje i ponavlja besmislice o tehničkoj koaliciji sa SNS, a kada ga pitate šta on vidi kao rešenje, kaže “evo stvarno ne znam”!

Mi iz SSP-a smatramo da je kalkulisanje zbog rejtinga, koketiranje zbog glasova ili kontriranje svemu kao ulaznica u neke emisije, duboko pogrešno, ali i opasno kada postoji rizik da se Aleksandar Vučić povede pogrešnim putem i nakrivi i on kontra. Ako od straha od ekstremne desnice i Rusije ne krene odgovorno i državnički u ove procese, odgovornost za nesposobnost da napravimo diferencijacija između Srbije i Vučića platićemo svi, a za kajanje će posle biti dockan.

Mi se ne borimo za liderstvo u opoziciji, mi se borimo za davanje rešenja kojima ćemo vršiti pritisak na vlast da ih usvoji i smatrati dobrim ako nas posluša.  A sa opozicijom ulaziti u sukobe nećemo, ma koliko nas koštalo. Opozicija bi morala imati neku vrstu poštovanja bar između sebe, umesto da vodi rat za prvenstvo. Niko neće pobediti ako Srbija ostane izolovana.

Možda je cena ovog našeg stava trenutno prevelika, ali će ona na kraju ipak biti mala ako ćemo njome platiti to da Srbija i naši građani žive kao Evropljani.