“Zaposleni u školama od države dobili jedno veliko ništa”

U susret novoj školskoj godini, valjalo bi se malo osvrnuti gde nam je i kakav nam je školski sistem trenutno. I da li je država od istog definitivno digla ruke satirući ga godinama, ili pak još uvek ima nade da ga oni koji u njemu rade podignu.
Zaposleni u školama su od države očekivali mnogo, a dobili su jedno veliko ništa.

Zadnjih mnogo godina, a posebno od stravičnog masakra u maju prošle godine. Sada su oni koji rade po školama potpuno i u svemu prepušteni sami sebi na snalaženje, nasilju svake vrste i svakog obilka koje mogu doživeti od učenika ili njihovih roditelja, a koga će biti sve više jer se pokazalo da se isto ne kažnjava, hirovima najlošijih partijskih kadrova na svim rukovodećim mestima, betoniranju njihovog ugleda ispod svakog dna, dovođenju na rub egzistencije i opstanka u sistemu itd.

Situacija kakva nije bila nikada, svakako će reći ogromna većina zaposlenih u školama, a koja je rezultat sistematskog uništavanja sistema.

Od nastavnika se očekuje da i dalje bespogovorno izvršavaju sve radne obaveze i nametnute administrativne poslove, kojih je sve više i od kojih se mnogi graniče sa zdravim razumom, da ponizno ćute nad i daljim ponižavanjem i urušavanjem svog ugleda, ili onoga što je od njega ostalo, a na čemu država uporno godinama radi, kao i da dalje ćute o svemu onome što se po školama dešava, a zarad očuvanja ugleda istih, ukoliko isti još postoji. Da ćute i kada budu dobijali batine, bez da im država obezbedi status službenog lica, kao što je bilo obećano nakon stravičnog masakra u Ribnikaru. Naravno, i da budu zadovoljni crkavicom koju prime na ime plate i da sa radošću prihvate novi procenat povećanja koji će im odrediti vrhovni gospodar naših života.

A te su plate, čak i po zvaničnoj državnoj statistici, manje od republičkog proseka plata. Kao što i dolikuje „najvećem ekonomskom tigru“.

Da li će postati i suštinski opravdano da se na čelu celog obrazovnog sistema nalazi penzionisani psihijatar, stari višedecenijski partijski kadar, ili će pak obrazovni sistem uspeti da se barem malo izdigne sa dna na kome se odavno nalazi i da pokaže da i dalje postoji i da će postojati, ali nikako ne onakav kakav je sada, zavisi svakako od onih koji u njemu rade. Da li će oni izvaditi glave iz peska, da li će se probuditi iz anestezije, da li će pogled koji je davno skrenut od svega vratiti pravo u centar i da li će smognuti snage i ponosa i dignuti svoj glas protiv svega šta se godinama dešava sa našim obrazovanjem ? Ako neće sada, kada će ? Ako neće zbog sebe, onda zbog svoje dece. Do nas je, ni do koga drugog. Ukoliko već nije kasno.

Aleksandar Robajac,
MSc elektrotehnike i računarstva,
ETŠ „Nikola Tesla“ – Niš
Član GrO SSP – Niš